Ekspertkinja za roditeljstvo Ejmi Mekridi, koja je jako popularna u svetu, sastavila je listu od pet stvari koje uspešni roditelji nikada ne rade To nisu nikakve strategije, već samo neke od navika koje mnogi imaju, a čije izbegavanje može napraviti veliki pomak u odnosima s decom, piše Zelena učionica.

Nikad ne plaćaju deci za obavljanje kućnih poslova

A razlog je jednostavan. Kad platite detetu zato što je složilo veš ili opralo sudove, vi podrivate njihovu radnu etiku. Deca onda rastu u uverenju da je jedini razlog zbog kog će raditi neke poslove u kući koje baš i ne vole – nagrada. Ona onda postaje eksterni motivator, a ono što svaki roditelj zapravo želi jeste da kod deteta razvije unutrašnji motiv i težnju ka tome da urade dobru stvar zato što to tako treba, zato što su odgovorni i razumeju značaj života u zajednici. Osim toga, Ejmi kaže da će deca uz više volje priskočiti u pomoć ako kućne poslove vide kao timski zadatak, a ne kao transakciju.

Nikad ne šalju decu u ćošak/svoju sobu

Ovo je jako popularna roditeljska tehnika, skoro svuda. A evo zašto nije dobra. Cilj svake disciplinske mere trebalo bi da bude da se dete nauči boljem ponašanju, a da se istovremeno sačuva jaka emocionalna povezanost sa roditeljem. A jednostavno slanje deteta u ćošak ne čini baš ništa da bi se problem rešio. Umesto toga, ugrožava povezanost i uvodi vas u borbu moći koja, onda, stvara ljutnju i razočaranje.

Druga stvar koju čest odlazak u ćošak uči dete jeste da su vrlo loši. Prosto je to poruka koju indirektno tako prihvataju i etiketa koju osećaju na sebi pa se, suprotno nameri roditelja, baš tako i ponašaju. Deca najbolje uče onda kad osećaju snažnu povezanost sa roditeljem. Kada nastupi loše ponašanje mnogo je efikasnije da roditelj bude prisutan u momentu, da pomogne detetu da smiri i emocije i telo i da ih nauči ispravnom ponašanju u budućnosti.

Nikada deci ne „lepe“ etikete. Ni dobre ni loše

Mnogi su skloni tome – “on je pametnjaković”, “ona je pravi pomoćnik”, “on je umetnik u duši”. Verovali ili ne, čak i pozitivne etikete mogu biti obeshrabrujuće, tvrdi Amy. One podstiču rivalitet među braćom i sestrama. Kada jedno dete označimo kao “sportski tip” ostali će misliti da oni to jednostavno nisu. Ako drugom detetu kažemo da nam je ono najbolji pomoćnik u kući, ostala deca verovatno se neće ni truditi da dostignu slavu “maminog malog pomoćnika”. Jedna od najčešćih etiketa koja škodi je “izbirljivac”. Ako za svoje dete to govorite, vrlo je mala šansa da će se odvažiti da proba novu hranu ili da će prestati da bude izbirljiv.

Nikad ne teraju decu da pojedu sve iz tanjira da bi dobili desert

U slatkišima bi trebalo uživati kao i u svakoj drugoj hrani – dobrovoljno. Ako dete jede pod prinudom (bilo da je u pitanju podmićivanje, kazna ili neki drugi metod) obroci postaju borba moći koja je pravi mali pakao za celu porodicu. Fokus se na taj način sklanja sa stvaranja zdravih navika u ishrani i kreira se tenzija između deteta i roditelja.Takođe, dezert se na ovaj način stavlja na pijedestal i tretira kao poželjna hrana koju će dete dobiti ako pojede onu nepoželjnu, poput povrća. A to baš i nije način razmišljanja koji želimo da im usadimo.

Nikad ne udaraju decu

Čak i kad je u najboljoj nameri, udarac, ćuška ili batine povećavaju šansu da će dete biti agresivno u budućnosti, da će lagati kako bi izbeglo kaznu, a osim toga ugrožava vezu roditelja i deteta. Nesumnjivo je da udarac može i često jeste efikasan u trenutku jer prekida neželjeno ponašanje. Ali na taj način detetov mozak postavljate u mod “bori se ili beži” i dobijate ili prkos ili zatvaranje za bilo kakvo učenje (najčešće oboje).