Poznati ruski psiholog Mihail Labovski pre nekoliko meseci objavio je novu knjigu posvećenu vaspitanju dece, koja je ubrzo postala veliki hit, i to s razlogom – nudi konkretne smernice za odgoj dece koja će izrasti u psihički zdrave, samostalne i srećne odrasle osobe.

Labovski ima preko 30 godina praktičnog iskustva, a časopis Forbs uvrstio ga je među najpoznatije psihologe današnjice. U knjizi I Love and Understand: How to Raise Happy Kids (Without Going Crazy with Anxiety) analizira konkretne izazove koje pred roditelje postavlja vaspitanje deteta: šta raditi u prvoj godini bebinog života, kako odgajati dete do treće godine, kako pristupiti ranom razvoju deteta, kako dete pripremiti za školu i zašto je samo jedna petica u školskom dnevniku problem.

U jednom poglavlju osvrnuo se na kažnjavane dece batinama. Objasnio je da neki roditelji imaju pozitivan stav prema fizičkom kažnjavanju jer su i sami u detinjstvu bili podvrgnuti toj metodi vaspitanja i ne shvataju koliko je ta tehnika „strašna“.

„Dobijao sam batine i ništa mi se nije dogodilo“

„Svoje roditelje ne treba uvek slediti ili na sopstveno detinjstvo uzimati kao primer. Roditelj koji tuče dete psihički je neuravnotežen, to je osoba koja ima problem s ljutnjom i agresijom. Roditelj bi trebalo da reši svoj problem, a ne prenositi ga na dete“, kaže Labovski.

Potom objašnjava šta se događa u detetovoj glavi ako ga roditelji tuku: „Ono shvata da svet funkcioniše tako da jači može povrediti slabijeg. Dete misli da ga roditelji ne vole. To je loše. U šta će se onda to dete pretvoriti? Kako će komunicirati s drugim ljudima, sa životinjama? Kako će odgajati svoju decu?“

Psiholog savetuje roditeljima da s decom uvek razgovaraju, da im detaljno objasne gde i kada greše. Pritom ne treba da usmeravaju kritiku na detetove kvalitete, već na njegov čin.

„Uradio si nešto loše, ali meni se ne sviđa takvo ponašanje“ ili „Jako mi smeta što se tako ponašaš“, primeri su rečenica na koje se roditelji mogu fokusirati.

Ne treba vikati

Takođe, Labovski savetuje da s detetom razgovarate normalnim tonom i ne vičete na njega, a čak i ako je učinilo nešto loše – ton neka bude nežan, ali čvrst. Kazna ne mora biti popraćena vikom, ljutitim gestovima i besnim licem. Naglasio je i koje su kazne po njemu prihvatljive.

„Smatram da je sasvim prihvatljivo uskratiti detetu igračke, uređaje ili druge materijalne stvari ili odlazak na zabavno događanje. Ono što je pogrešno je uskratiti mu boravak na svežem vazduhu ili ga staviti u kućni pritvor“, istakao je.

U kažnjavanju moraju učestvovati oba roditelja

Psiholog naglašava i da je u obitelji porodici solidarnost, odnosno da majka i otac ne bi smeli da imaju nesuglasica i trebalo bi da podjednako kažnjavaju svu decu. U suprotnom će jedno dete shvatiti da može sve, a drugo ništa, što će dovesti do manipulacije.

„Roditelji često misle da dete neke stvari radi namerno ili iz inata. Istina je da u 99 posto slučajeva deca čine neke stvari nenamerno, odnosno bez loše namere. Ako dete kaznite bez objašnjenja, u 90 posto slučajeva iz toga neće izvući nikakav zaključak“, zaključio je.